U današnjem evropskom društvu čim počneš da se buniš, lupe te po njušci. Evropsko društvo je postalo virtuelno, ali i veoma surovo. Ako mu se čovek ne prilagodi, jednostavno ne može da preživi, kaže u razgovoru za Sputnjik ruski pisac i pesnik Maksim Zamšev.
Autor koji je i glavni urednik najstarijeg ruskog časopisa „Literaturnaja gazeta“ u Beogradu je boravio tokom Sajma knjiga u Beogradu, kao gost ruskog nacionalnog štanda.
Tom prilikom je predstavio svoj novi roman „Slobodoumnici“, koji je u Rusiji izazvao veliku pažnju, ali i oprečne ocene, od toga da je pisac u njemu izrazio previše simpatija prema protesnom raspoloženju u društvu, do toga da je uvredio liberalni pokret.
Revolucionari od Dostojevskog do danas
Iako je siže zasnovan na krimi zapletu, reč je o psihološkom romanu koji je izgrađen na piščevoj potrebi da istraži šta u današnjem svetu znači slobodoumlje i na koje načine pojedinci mogu da ga shvate i (zlo)upotrebe.
„Ovo je roman s krimi zapletom u istoj meri u kojoj je to i ‘Zločin i kazna’ Fjodora Dostojevskog. U njemu, naravno, postoji intriga, postoji ubistvo koje daje napetost sižeu, ali to nije klasična detektivska istraga, to je roman koji se bavi ljudskom psihologijom. Nesumnjivo, postoji i veza sa ‘Zlim dusima’, a nju određuje nekoliko stvari. Pre svega, u centru ovog romana, kao i u ‘Zlim dusima’, postoji kružok mladih revolucionara koji želi promene u zemlji. Naravno, oni ne podsećaju na revolucionare Dostojevskog. Ti mladi ljudi u mom romanu su mnogo naivniji, oni su u nekoj detinjastoj fazi razvoja revolucionarnog duha. Oni nisu nekakva grupa zaverenika, ali pokušavaju to da postanu tokom samog razvoja događaja“, objašnjava Zamšev.
Knjiga se, prema rečima Zamševa, ne bavi samo slobodoumljem, nego pre svega raznim socijalnim grupama, ljubavlju i, najzad, samim životom. Tu su i profesori, i trgovci, i sportisti, i prostitutke, i činovnici, i svi su oni zajedno na ulici.
Reč je o grupi mladih idealista koji žele da promene društvo u kojem žive, ali nehotice bivaju uvučeni u kriminalnu formaciju, ne shvatajući da ona preko njih ostvaruje svoje lične interese, umesto ciljeva koje zvanično proklamuje.
Pisac je, međutim, želeo pre svega da prikaže ljude, svesno izbegavši da iznosi sopstvenu ocenu političkih stavova svojih junaka.
„To je roman o ljudima koji su se zadesili u takvoj situaciji. Jedan od glavnih likova je, zapravo, 46-godišnji bibliotekar koji je ‘nežni prijatelj’ jedne od mladih revolucionarki. I cela priča je predstavljena iz njegovog ugla. Drugi važan junak romana je pukovnik policije koji istražuje ubistvo jedne od devojaka koja je bila u tom revolucionarnom krugu. Uz ta dva centralna zapleta postoje i svi ostali, koji su povezani s Peterburgom, Moskvom, sa Samarom“, navodi Zamšev.
Autor u romanu povezuje dva vremenska perioda – savremeni, odnosno 2019. godinu, i vreme pre 40 godina, odnosno osamdesete godine prošlog veka.
„To je pristup koji pisci često koriste u romanima – pojavljuje se tajna iz prošlosti. Priča je vezana za život glavnog junaka, a to je pogibija njegovog starijeg brata. On usput istražuje tu priču, koja se otvara kroz razne likove, a tesno je povezana s novijim događajima. Te tajne ne mogu da se zaborave i navode ljude da ipak razaznaju tu prošlost“, kaže Zamšev.
Upoređujući bunt kod mladih ljudi današnjice i onih iz svoje ili nekih ranijih generacija, uključujući i buntovni duh iz vremena Fjodora Dostojevskog, Zamšev ističe da je za svaki mladi naraštaj, bez obzira na to kom vremenu i podneblju pripada karakteristična želja za promenama.
„Omladini je uvek svojstven bunt. Njima se čini da imaju još mnogo toga pred sobom. Mladi ljudi uvek žele da promene život. Kada čovek već napuni pedeset, razume da, čak i ako nešto promeni, ne može u tome da uživa. Omladini je inače svojstveno da im uvek nešto nije po volji“, ocenjuje pisac.
On smatra da se bunt kod mladih formira iz dva osnovna razloga, odnosno da se mladi ljudi u tom smislu mogu podeliti na dve kategorije.
„Prvu čini veoma nesrećna omladina, koja potiče iz siromašnih porodica koje nemaju nikakvih mogućnosti i ne vide u društvu nikakve prilike za socijalni uspon. Drugu kategoriju čine mladi ljudi koji su, naprotiv, veoma uspešni i imaju sve što im treba. To su deca elite. Oni takođe nešto žele da promene, ali zbog proste činjenice da više ni sami ne znaju šta bi hteli“, smatra Zamšev.
Pisac kaže da je u romanu želeo da predstavi upravo razne kategorije ljudi, pre svega mladih, koji su se našli u određenim okolnostima, da ih pokaže objektivno, te da je usled toga naišao na vrlo oprečne reakcije na roman: takozvani konzervativci su u njegovim opisima opozicionara prepoznali ironiju i ocenili da je reč o uspešnom ismevanju kvazirevolucionarnih kružoka, dok takozvani liberali sa simpatijama gledaju na likove iz njegovog romana.
Današnje evropsko društvo totalitarnije od sovjetskog
Govoreći o široj slici savremenog društva i potrebi mladih za promenama, Zamšev je ocenio da su zemlje poput Rusije ili Srbije danas mnogo humanije od zapadnih država.
„Prema mom mišljenju, današnje evropsko društvo totalitarnije čak i od nekadašnjeg sovjetskog društva. Tamo su makar postojala neka pravila igre“, smatra Zamšev.
Na opasku da se većina pripadnika evropskog društva ne bi složila s tom ocenom, pisac odgovara:
„Oni tako misle, ali tamo, zapravo, samo udaraju jedni na druge. Za svako narušavanje pravila zovu policiju. Dovoljno je da čovek baci đubre tamo gde ne treba, odmah se to fotografiše i prijavljuje. Ja tamo ne bih mogao da živim, iskren da budem“.
Komentarišući savremeni odnos prema čitanju, prema književnosti i knjigama, Zamšev ističe da literatura pruža mogućnost čoveku da posmatra život izvan sopstvenih granica i okvira.
„Čitanje nije znak nekakve socijalne pripadnosti. Svet možemo da upoznajemo očima, na osnovu onoga što vidimo oko sebe. Uz pomoć čitanja dobijamo mogućnost da upoznamo svet u kojem nikada nećemo biti, nikada nismo bili, da upoznamo epohe u kojima nismo živeli. Čemu život ako se ograničavaš samo na sopstvene oči? U tom slučaju se ni na koji način ne razlikujemo od životinja“, smatra Zamšev.
Sputnjikportal.rs
